Pijemo mi sabahile kahvu u nas na čardačiću, šutimo i čekamo kad će se ova magla razići i kad će nam se grad ukazati.
– De nam Uzeire malo radio odvrni da čujemo štogod. Veli Fata.
Vrtim ono kolo taj vakat neće li naletiti nešto uhu ugodno. Jok ono. Prošo Varšavu, haman i do Vašingtona dođoh, saće i Zagreb, biva zadnja stanica u nas na radiju. Taman kontam da ga ugasim kad se začu pjesma. Moli dunja Esmu da je obere da joj se grane ne polome, a Esma je kune i veli: “Dabogda ti se polomile…”. Biva, da more vidjet dragog sa pendžera kad naiđe niz sokak.
Slušamo bez riječi da čujemo hoće li dunje polomit grane ili će ih Esma obrati i dragog ugledati, srčemo kahvu i uzdišemo od ljepote i meraka, kad će ti Fata:
– Vako ti se insani traže, moj Uzeire, baš ko ove stanice na radiju. Kolo sreće se okreće i dok se ne nađu sve grči, šušti, jal tišina ubija, a kad se dvoje nađu samo pjesma, haber i milina odzvanja. A nisu svi na pravoj stanici zastali i ostali ko mi. Jok oni.
– More bit zato neki često mijenjaju stanice, a neki čitav život samo jednu slušaju i na jednoj ostanu, ko će ga znati?
Uzeir Hadžibeg