Nisam ti nikad plaho haj’o za rođendane, pogotovo sad pod stare dane. Ko kad ne znam ni kad sam rođen tačno. Nije se birvaktile hitilo maksume prijavljivat ha se rode ko danas neg nekad kad mogneš đugum nosit. Jedino što znam je da sam rođen u nevakat. Ko je u nas rođen u vakat da mi ga je vidjet. Nejse.
Ne kaže se džabe da ništa nije teško, ni život, ni poso, bilesi ni rat, ni robija sve dok ljudi ne otežaju. Kako otežaju tako znaju i olakšat i pomoć ti kad se najmanje nadaš. Insan ti je čudo.
Evo šesta je godina u dobar čas kako, osim mahale i raje iz preduzeća, niko nije ni znao za’me. Haj što nije znao inekako , al što sam tad mislio da je sve otišlo u helać i da nije ostalo ni ciglog insana, samo pasjaluk, pogan i krmaluk.
Da sam tad umro i da je hodža pito hoćemo li mu halalit i svi rekli halalosum, meščini, usto bi i reko ne halalim ti Uzeire što nisi znao da još ima bukadar insana na čijim plećima stoji ovaj naš Dunjaluk, a još više onih koji su zaključali i dobro sakrili taj insanluk u sebi da im paščad ne bi pljuvala po’njem.
More bit ne bi ni znao da mi je rođendan da se drugi ne sjete i podsjete me, a kolko sam ih nabro i za se zabacio ne umijem vam rijet, što no reče onaj moj hrsuz, ko da dam za sjemena osto.
Živi mi zdravi i uzbrdo brzi bili.
Vaš Hadžibeg.