Davno sam vam ovo pričo pa rekoh da opet ispričam, more bit neko nije pročito, a ko je pročito bezbeli je i zaboravio već.
Bio u nas jedan mudri dedo i taj ti je dedo odgojio unuka, vrijednog i pametnog ko što je i sam bio. Završio unuk škole, više pa i najviše i kad je trebalo da se zaposli pravac Njemačka, jer u nas ti posla nema za svakoga ko što i sam znaš. Žao mu bilo dede ostavit pa ti je on obišo ono malo rodbine što su imali; daižišnu, tetišnu i amidžincu da ih zamoli da pripaze dedu dok se on ne vrati, a kad se vrati da će ih dobro nagraditi. Svi mu obećaše, a amidžinca čak reče da ne treba ništa donosit jer to je njihova dužnost. Prođe godina sad pa sad i unuk dođe kod svog dede da ga obiđe i da malo dušu nahrani dedinim pričama, jer je godina u tuđoj zemlji kratka i teška za tijelo, a preduga i za dušu još teža, kažu.
Helem, iskupila se rodbina i on upita dedu pred svima kako su ga pazili.
-Plaho, bome, veli dedo, ko rodbina, samo su mi neke pare nestale iz kredenca.
Svi se zgledaše, nasta muk sve dok daižišna ne progovori prva:
-Kakve pare, bolan dedo, nisam ti ni išla u kuću.
-Ama nisam ni prišla kući kamo li prag prešla, nastavila se tetišna.
-Ko da sam ja imala kad od svog posla i doć kamo li po kredencu prebirati, veli amidžinca dok je brže bolje izlazila, a za njom i ostale dvije.
Kad one zamakoše dedo će ti njemu:
-Nisu meni sinko nikakve pare nestale nego hoću da od njih čuješ kako su me pazile i hizmetile mi.
UZEIR HADŽIBEG: KREDENAC
