Ustaj Fato, ustaj zlato, eno kahva gotova.
Zapjevam ti ja mojoj Fati na sabahu, a već pristavio u onu vel’ku džezvu i pripremio nam po lokum da se rahat ispričamo i zaboravimo tersluke od neki dan.
Kontam nešto na ove današnje hanumice, ne do mi dragi Allah sa njima deverat’. Nisu više žene ko što su nekad bile, a meščini nisu ni muškarci.
Nejse.
Popismo mi pomirušu i razgovorušu i svak’ za svojim poslom. Fata ode trehnut’ one ponjave iz ganjka, a ja ode u cvijeće da vidim, reko’, jel’ mi onaj hadžibeg ispodkuće propup’o. Ku’će, reko’, ranije, al’ šta znaš, ove vrućine, pa reko’, da vidim.
– Mer’aba, Uzeire!
Okrenem se, kad komšija Zulfo. Kalemi jabuku.
– Mer’aba ja. Hoće li se primit’?
– Bezbeli da hoće, znaš da se u mene sve primi.
– Znam, reko’, ko kad si ti fine ruke, a bome neće u svakog, valjda i biljke prepoznju insana.
– Ronda li ti Fata još, moj Uzeire?
– Jok ona, a odaklen ti znaš, moj Zulfo?
– A imam i ja fejzbuk, moj Uzeire, a znam i čitat’.
– Aha. Kako tvoja Đulsa, jel’ imalo bolje?
– Jok ona moj Uzeire, da Bog da da ikad više i bidne. Ova naka bolešćina, alahselamet. Vratila je u mladost, eno je bakami se, kaže moram kod jaranica na Pirin brijeg i u Arapovu, k’o biva da se dogovore šta će obuć’ za nake igranke u domu na Vratniku. A najgore mi je, moj Uzeire, čim ustane i vidi mene da sjedim i čitam novine, digne name hampu, veli ,diži se idi traži pos’o, šta si tu zasjeo. Ja joj velim, šta ti je ženska glavo, ja sam u pemziji, a ona ni mukajeta. Kaže mi, vala si mi dodijo više, mala djeca, a ti ne radiš, samo sjediš i čitaš novine povazdan.
– I šta ti, moj Zulfo?
– Šta ću, moj Uzeire, spremim se, i k’o fol, ode tražit’ pos’o. I tako svaki dan, više mi je život dodijo. A sve gore i gore. Haman, k’o da i nije više na ovom Dunjaluku neg’ sebe smjestila, birvaktile, dok je mlada bila, ne umijem ti ni kazat’.
– Sabur, moj Zulfo, ne znam šta bi ti drugo rek’o.
– Jah, moj Uzeire, meni je deverat’, a da mi je Bog d’o žena u pameti, plaho bi mi bilo.
Nešto kontam, šta sve ovaj insan devera. alahselamet. I tek kad ‘vako čuješ skontaš kol’ko si rahat i da nije ovih priča, insan bi mislio da je njemu najgore, a Bome nije.
Uvjek ima gore od goreg, k’o što ima i bolje od boljeg.
Jašta!
UZEIR HADŽIBEG: DEVER DUNJALUK
