-Uzeire, znadeš li ti kad smo mi došli u Kanadu da ovdje niko nije znao šta je pita, veli mi Hasa.
-Ne znam odakle ću znat!
-Naš Keno tek pošo u školu.Jednom dođe, kaže: “Mama napravi pitu, sutra svako mora donijeti nešto iz svoje zemlje.”
U ranu zoru ustanem da napravim pitu i vrelu odnesem u školu. Trudim se ja da jufka bude što tanja, da savijem pitu da sva bude jednaka, da se što je moguće bolje ispeče. Izvadim je iz rerne a ona ko na suncu pečena. Ne može biti bolja. Premažem je puterom, izrežem na jednake komade, mjerim centimetrom. Jednu tepsiju na jedan kuk, drugu na drugi i sva sretna u školu.
Pokrila je folijom, a foliju izbušila da se ne potpari, da je lijepa, hrskava. Miriše pita, sva se škola uzmirisala. Predam je učiteljici. Poredaše se stolovi, donese se hrana, nejma šta nejma. Sve osim moje pite. Obiđem ja oko stolova, jednom, drugi put pite nema.
Dijete pita,mama gdje je naša pita, a ja neznam šta da mu kažem. već mi oči pune suza. Mislim se sigurno im se nije svidjala ili nešto nije u redu pa su je bacili. Šta ja znam njihove običaje? Tuđa zemlja. Pokupim dijete pa kući. Grlo mi se steglo, ne mogu da govorim. Danima ja samo mislim o piti. Stid me da čojeku kažem a kamoli nekom drugom. Dođe Keno jednom iz škole,i nosi moje tevsije,kaže mama sve su ti pojeli učitelji i nastavnici,nisu je ni iznosili kolko im je bila dobra.Sutra ujutro napravim ja ponovo pitu pa u školu pravo u zbornicu. Stavim na sto pitu i preko vrata.
Trči uciteljica za mnom “tenkju, tenkju”, a mene smijeh spopao, opet mi oči pune suza od dragosti.
Sad u Kanadi možeš kupiti pitu na svakom ćosku, ali iako je prave naši ljudi nije ni nalik na našu Baščarsijsku ili onu ispod sača, a da ti i negovorim o onoj što ti je mati ispeče srcem i dušom, moj Uzeire.
-Nejma slađe ni bolje na dunjaluku, moja ti Haso od te materine.
#Hadžibeg 4
Foto: Rusmir Duratbegović