Bir-vaktile, otišle naše hadžije u Mekku. I jedan se Bošnjo razboli.
Počasnog gosta su liječili svi hećimi iz Mekke, nije bilo pomoći. Hasta nikako da prizdravi. Priđe mu jedno jutro domaćin, Arap, i kaže:“Sve smo na tebi isprobali osim dženetske voćke. Ona je bir-iladž.
Danas ću ti donijeti dvije voćke koje imam u kući, halal ti, neće li ti biti bolje.““Dobro“, odgovori mu hasta hadžija.
Ide Arap i nosi dvije suhe šljive:“Evo ti dženetsko voće, ono raste u dženetskoj bašči.“
“Ma kak’oj dženetskoj bašči, to je hošaf, to raste u mojoj bašči!”, veli Bošnjo.
“Kako bolan u tvojoj bašči?!“, čudi se Arap.
“Fino, u mojoj, vallahi!“, njemu će Bošnjo.
“A kakva je ta tvoja bašča?“
“Ona je tamo, u mojoj Bosni, pored Drine, tu su šljive posebno lijepe. Ispod stabala šljiva je trava, a nasred bašče izvor… Ja dođem tu iza ikindije-namaza, a prije akšama, zahvatim vode sa izvora, nalomim suhijeh grana sa šljiva, naložim vatru i pristavim kahvu. Pojedem šaku šljive i sjednem na pustećiju u šljiviku..”
“Tako, baš tako i jeste opisana dženetska bašča.
Ja ti ne vjerujem da je to tvoja bašča!“ veli Arap.
“Jest, Allaha mi, moja bašča u Bosni, baš je takva!“, kaže hasta.
Nakon nekoliko dana bolesnik pođe da prizdravljuje.
Arap je onda pričao po Mekki da kod njega ima jedan Bošnjak koji tvrdi da je dženetska bašča na ovom dunjaluku i to u Bosni.
Dođoše najmudrije Mekkelije da Bošnju pitaju za njegovu bašču:“Tvrdiš da imaš bašču gdje rastu dženetsko voče?“
“Tvrdim!““Možemo li mi doći kod tebe da nam pokažeš kako raste dženetska voćka?“
“Možete, krajem septembra zrije, pa dođite tada.
“I dođoše neki Arapi. Iz Arabije, pustinje, u zemlju Bosnu.
Bošnjo ih izvede u šljivik kraj izvora, ponudi ih šljivama, nalomi suhih grana, pristavi kahvu, po starom bosanskom običaju, da počasti goste iz Mekke.Arapi se diviše, a najmudriji među njima reče:
“Ovo je zaista dženetska bašča, a zašto vi iz Bosne dolazite na Hadž? Šta vi još išćete od dragoga Allaha!? Sve vam je dao.“