Veli meni nana Subhija:
-Znadeš li ti sine Uzeire kako smo mi preživili rat?
-Ne znam, odakle ću znat.
Imali malo soli, mliva i u jednoj kanti na dnu masla kad je rat počeo. Druge godine zavlada glad i ljudi počeše ić od kuće do kuće tražit šta da pojedu. Niko nejma ništa u kući. Pred akšam, uzela abdest kad neko hlupa halkom na kanate. Izajdem kad nakav dedo sav se savio stoji nako i ništa ne govori. Čeka da mu štogod dadem. Odakle mi, moj dedo, nejmamo ni mi, mislim ti se u sebi, al odem u halvat, uzmem međuprste soli, bogdu masla i komad šeničnog hljeba pa mu sve to dadnem. On ništa ne reče, uze ono i ode. Sutradan pitam po mahali jel još ukog dolazio onaj dedo, nit ga je ko čuo nit vidio, moj Uzeire.
Asli onaj dobri bio jerbo otad nikad nam nestat ni one soli ni mliva ni masla.
Sve do jennom. Rat se i završio, a mi još zafaćamo onu istu so, maslo i mlivo sve dok po belaju ne ispričah koni Arifovci. Namah nesta i soli i mliva i masla te od tad kupuj opet ko i svak.
Kud joj rekoh, majko moja mila, bolje da sam jezik pregrizla.
UZEIR HADŽIBEG: DOBRI
