Nama su često znali rijet:
Malehna je dječija ruka i malo u nju stane, ali je radost golema. Biva podajte nešto djeci, makar bogdu, i obradujte ih. Tako meni ostade za čitav život, ha vidim kako dijete namah se mašim za džep, a u džepu, u mene, vazdan nakih boba. Tako i neki dan. Vraćam se iz granapa kad onaj Sabit Šabanov sa djetetom. Vazda zastane i fino se upita sa mnom. Pomilujem onog malog po glavi, izvadim bobu iz džepa da je dadnem djetetu, a dijete ni mukajeta. Gleda me ispod oka ko kaka životinjica kad ne zna ni kud bi ni štabi, al ne pruža ruke. Ostah ja taj vakat nudeći. Sabitu bi neugodno pa mi veli: Ma pusti Uzeire, nisu više djeci bobe zabremedet ko birvaktile, daj ti njima kakvih igrica, samo ih to interesuje. Vratim ja onu bobu u džep i uz sokak polajnak svojoj kući. Nisam zahatorio, nedo Bog, neg mi bide krivo na ovaj vakat što je djeci uzo radost primanja, a nama radost darivanja. Ono što sam čitav život radio i u šta sam vjerovo da je dobro sad više nije.
UZEIR HADŽIBEG- RADOST DARIVANJA
