Ljudi moji, što su ove godine učestale, dani okraćali, a vrijeme nikad nije vako letilo ko u ovaj vakat, ili se to meni samo čini. Starom insanu je zauhar i zabremedet’ svaki sahat, a svaka godina mu dođe ko kakav golem dar.
Prije nije bilo tako. Bio je to vakat kad bi se star insan okreni od ovog Dunjaluka pa kad bi ga unučad priupitaj: Kud si kreno dedo? On bi him reci: Tamo odakle ste vi došli.
Star bi insan malo govorio, al’ kad bi šta reci, svaka mu je dukata vrijedila. Danas ti moreš pričat’, ne znam ti kako učevno, omladina ni mukajeta, svak misli da je najpametniji.
Od hadžije Habibovića i njegovog ahbaba Bećira možeš svašta naučit, oni su ti kao oni starci iz tvojih priča, fini, dragi i mudri, veli mi Haris;
Koje se korijenje jede u ratu da se preživi, kako se mravi koriste da se riješiš vaški, a i kako se voćke kaleme i puževi ganjaju.
Sve same korisne mudrosti i znanja koja padaju u zaborav jer stare nema više ko da sluša.
Nek vala ni nejma kad je sve otišlo naizvrat, ko da se svak u današnji vakat rodi pametan i čitav život pametuje, a umre u neznanju, ko najveća budala.
Uzeir Hadžibeg