Dolazio nam Fatin amidžić iz Švedse, nije ti šala, i ja ga nako priupitah:
-Kak`a je ta Šve`ska?
-Plaha, Uzeire, najbolja zemlja na svijetu. Tamo ti insane drže ko malo vode na dlanu. Ko bogata zemlja, sređena pa svak može imat kolko mu treba, a ko zapne može i više.
-I nejma tamo lopovluka i zijanćera ko u nas?
-Ima, Uzeire, kako nema, neg svak može imat pa se i ne vidi kad ko zagrabi više.
I dok mi muhabeti kako je tamo, nešto pođoh dumat o tim svim bogatim zemljama. Kako su oni postali bogati, a mi vazda ostali jadni i siromašni. Kolko znam i oni su vazda ratovali, najprije izmeđuse pa onda počeli otimat od drugih. Čitav su svijet obišli i jamili sve što him je trebalo, a đi su god došli tu više trava nije nikla. Namirili se, glanćeri, oteli od drugih i onda počeli vodit politiku. U njih sve dobro, a kod nas ništa ne valja nit će kad valjat, jer oni ne daju da išta valja. Ko hi ne zna skupo bi hi platio. Što bi u mene Hazim reko: “Znam te puško kad si pištolj bila.”
A mi u Bosni imali sve i nikad nam nije ni naumpalo da idemo druge ubijat i od njih krast. Šta će nam tuđe kad imamo svoje, al zato drugi na nas navalise i navaljuju još uvijek. Dokle li će, kakoli će?
Asli to tako ne fercera, a more bit mi nismo za vakog dunjaluka ni stvoreni, neg samo za ćejfa, sevdaha i uzdaha, ko će ga znat.
Iz Hadžibegove druge