Dragi Siniša, hvala ti za sve… 26.6. je godišnjica njegove smrti…
Tako je jučer stiglo u jednoj FB poruci, a sve izazvano starim pismima i pričama o ljubavi. Moram samo malo da začinim njeno pismo koje je poslala u znak sjećanja na 30 godina od kako je na bolji svijet otišao moj školski drug Dževad Pinjić. Genijalac iz Kološića.
Vitex nas je odabrao. 22 odlikaša u razred Tekstilnih tehničara. Sjajnu budućnost nam je obećavao kao gigant. Ekonomci, mašinci, građevinci, svi na jednom zadatku. Misija inžinjer tekstila.
Dževad ko Dževad bio na radnoj akciji tog ljeta 1988 i na zabavnoj večeri tješio neku djevojku iz Sečnja kod Zrenjanina koja je imala neke greške u nastupu na pozornici i bila tužna. Zaljubili se. Pričao mi da mu stižu pisma sporadično, a ljubav bila pojaka.
Predložim mu da pisma da šalje na moju adresu, pa da mu donosim u školu.
I fakat krenulo ga. Neko mu je do tada skrivao pisma na putu do Kološića.
Sanduče mi je svaki drugi dan bilo zatrpano. Poštar me prozivao: Halo Sladjana!
Mislim da je moj školski drug nešto slutio oko svoje bolesti i vrlo brzo nakon kraja četvrtog razreda otputovao je na bolji svijet.
Bili smo na dženazi. Cijeli razred. Dovuko nas Vitex mini bus koji nas je mjesec dana ranije vratio sa ekskurzije iz Tivta. Sve o trošku Vitexa.
Sladjana je došla kasnije. Vidjela žuti cvijet na svježoj humci i napisala pjesmu.
Ta djevojka, danas žena, je krivac mog prvog misaonog raspadanja. Na tuđem primjeru sam shvatio da su sve prave ljubavi tužne.
Pucali smo i tada po šavovima. Zbog nekog filma, knjige, pjesme, djevojaka. Ostavi te jer odlazi, a ti umreš. Poslije se nekako sastaviš, ali nisi više isti.
K’o da su te vezali konjima za repove i potjerali ih na 4 strane. Te rane su davno zarasle. Ostali su šavovi koji se ne vide, jer su tu negdje iznutra. Jedan šav je popustio kad je stigla njena priča:
Mesec jul 1988.godina… Radna akcija… Prolazim hodnikom, neko peva i udara u daire u ritmu pesme. Gledam u pravcu odakle dolazi muzika i susrećem se sa dva smedja oka i sa najdivnijim osmehom. Ljubav na prvi pogled… Da postoji to… Da doživela sam to… Bili smo iz dva različita grada, bili smo različite vere… Ništa nam nije bilo važno. Bili smo tih mesec dana na radnoj akciji samo nas dvoje, zaljubljeni osamnaestogodišnjaci… Brzo je prošao mesec, usledio je rastanak… Teško, preteško nam je pao, ali imali smo obećanje, imali smo nadu, pisaćemo pisma jedno drugom i biće nam lakše… Tako i bi… Pisma su stizala puna ljubavi, puna čežnje, nedostajanja… Bilo je puno prepreka izmedju nas, pored daljine bilo je i nečega što ja nisam mogla razumeti. Nisam mu smela pisati više, njegovi su bili protiv naše veze, protiv naše ljubavi… Ali za sve uvek postoji rešenje, postoje prijatelji… Pisma sam nastavila pisati ali na novu adresu, adresu njegovog divnog druga, koji je pisma njemu u školu odnosio… Dok pišem ovo, sećanja mi naviru, moja ljubav je još uvek utkana u svakoj ovoj napisanoj reči… Njega više nema, ostale su mi u sećanju smedje oči i najdivniji osmeh i 19 belih ruža koje sam spustila davno na njegov grob.